Svaka kriza je i prilika

Moram da ponovo dođem u dodir sa samim sobom. Sa onim što sam nekada, baš nedavno, bio.

Da se odvojim od posla i svih tih obaveza, tog velikog grada koji sam naučio opet da ne volim. Vraćam se u ovaj manji i draži Novi Sad. Hoću da živim u svojoj sobi i dane provodim stvarajući umetnost, makar bez publike. Samo da stvaram: da škrapam, crtam, fotografišem i naravno pišem. Koliko mi je samo to sve potrebno!

Radim već godinu dana u tako ozbiljnoj firmi, gde niko ne mora da mi objašnjava ozbiljnost situacije, takve sam prirode da se sam uozbiljim jer ja uvek moram da se prilagodim situaciji. To je jedna vrlina koja ume da bude i mana. Kao sve moje vrline, one same od sebe balansiraju između dobrog i lošeg (po mene).

Čega mi je muka

Muka mi je svih ti ljudi na poslu koji prave greške i ne dobijaju opomene, svih tih slabih karika koje ostaju slabe i najviše mi je muka od toga što vidim način kako da popravim sistem ali niko nije zainteresovan za to da se sistem popravi.

Onda mi je muka od tih poziva: razmaženih korisnika koji imaji previše slobodnog vremena. Voleo bih da sednem sa njima i objasnim im koliko su samo u zabludi što se tiše proizvoda koji koriste i značenju koje tome pridodaju. Voleo bih da svet zna koliko mi je muka na pomen kapaciteta baterija.

A posebno mi je muka od beskičmenjaka kojih ima dosta, na visokom su položaju i niko ne radi ništa protiv toga da ih nauči nečemu.

Muka mi je od spavanja na federima i od tog mirisa sobe u kojoj živim već 8 meseci, od tog svetla koje sijalica baca po starim prljavim tapetama. Ne smrdi mi soba, nego ima taj miris koji već duže vreme povezujem sa dolaženjem kući u 21h mrtav umoran i gladan.

Hoću da 

Hoću da dan i noć slušam muziku, staru i novo, staru na repeat, novu da tek otkrivam i da se u nju zaljubim.
Hoću da pijem hladne koktele i da spamujem fejzbuk svim i svačim, to mi mnogo nedostaje. A nije destruktivno.
Hoću da putujem i mnogo da fotografišem analogno svojim FED3 foto-aparatom.
Hoću da upoznam i neke nove ljude, što da ne? Interesantne duše koje hodaju ovim svetim u potrazi za zabavom, preferiram intelektualce hedoniste i intelektualke hedonistice.

No more drama

Doneo sam jednu veliku odluku u svom životu: ne gledam više drame.

Dramatični elementi naučne fantastike, fantazije, trilera dolaze u obzir. Neizbežni su i veoma korisni. Posebno su zastupljeni u horor serijama tipa Penny Dreadful, Walking Dead i American Horror Story.
Filmovi istorijskog karaktera i oni savremeni, koji prikazuju surovu realnost, uglavnom preko 120 minuta, ne prijaju mojoj duši. Surovu realnost (izvinite na ispranoj frazi) mogu da imam 24/7. Ne hvala. 

Obrisao sam iz liste gledanja sve te drame skorašnjeg datuma. Još uvek se osećam pomalo dužnim da pogledam neke drame koje su glavnom glumcu ili glavnoj glumici donele oskara.

Najviše je na ovu odluku uticao danski film The Hunt (2012) koji nisam mogao ni do kraja da pogledam koliko su me nepravda i nesporazum doveli do ludila. Na pola filma sam se isključio i otišao na vikipediju da pogledam kako se film završava. Film je dobar, ne kažem da ne valja (jer znam razliku između suda i ukusa) ali jednostavno nije za mene. U filmu treba uživati, diviti se produkciji, kameri, glumi, dijalozima, režiji, poruci. Ako film stvara jak osećaj nervoze onda nema smisla gledati ga. Shvatam i podržavam ,,konzumiranje" umetnosti radi katarze, ali treba oprezno birati. Smatram da je filmova koliko i zvezda u univerzumu, s toga, za ovaj vek koji ću proživeti, neće škoditi da listu flimova žanra drame eliminišem i koncentrišem se na sve što onda ostane.

Mom intelektu najviše prijaju naučnofantastične priče jer poseduju dupli stepen umetnosti:

I - film za sebe je umetnost a umetnost je reinterpretacija realnosti
II - naučnofantastična priča je reinterpretacija realnosti kroz fantastične elemente ili one koji danas doživljavamo fantastičnim.

Što se ovog drugog stepena tiče tu me priče o kiborzima najviše osvajaju.

Nedavno sam pogledao seriju zasnovanu na filmu Terminator, tačnije, serija se nastavlja na Terminator 2: Sudnji dan i zove se Terminator: The Sarah Connor Chronicles (2008). Velika šteta što ima samo dve sezone i što je nedovršena, ali se u ovom trenutku zna da će se nastaviti, sa drugim glumcima i malo izmenjenoj varijanti. Kada sam pogledao poslednju epizodu koja je na neki način zatvorila krug, imao sam potrebu da pogledam Animatrix, tačnije The Second Renaissance 1 + 2. Ovaj anime objašnjava kako je došlo do univerzuma u kome je smeštena priča iz dri dela Matriksa. Naravno, kao i u Terminatoru, mašine su postale svesne sebe, napredovale, gradile nove i moćnije modele, preuzele vlast nad svetom. Taj strah je prisutan skoro u svakoj priči o kiborzima. Pogledavši ovaj anime iz dva dela ponovo, odlučio sam da bacim pogled na novu seriju koja je tek krenula da se emituje, Extant.

Neću da vam je pokvarim, samo ću reći da me trenutak kada dečak kaže tati, da je vreme da mu promeni bateriju, osvojio više nego što serija nosi elemente jedne sjajne naučnofantastične priče (Solaris).

Nedavno sam pogledao i The Congress film francusko-izrealske nezavisne produkcije. Naglašama nezavisne, objasniću zašto. Dok sam gledao film bio sam pre svega zadivljen pričom i idejom. Onda je na pola filma došla animirana sekvenca koja nosi poentu priče. Ova sekvenca je mnogo slabo odrađena iako su film reklamirali: od stvaratelja filma Waltz with Bashir (2008). Ovu naučnofantastičnu priču je napisao pisac romana Solaris, Stanislaw Lem.  

Drago mi je da holivud nije uzeo da uradi ovakav film. Sve te sitnice koje su bitne bile bi zamenjene pokušajima da se film proda što većoj američkoj publici - ono od čega se nama evropljanima povraća. A tek nama sa balkana. Podržavam ovaj simpatičan film, progutao sam slabu animaciju i video sam mnogo truda da se napravi nešto veliko. Rezultat je ozbiljan film od dva sata koji nije ni na trenutak dosadan, ukrašen najboljom originalnom filmskom muzikom kompozitora Maks Rihtera. (Zbog čega savremena minimalistička gudačka muzika ide tako dobro uz distopijsku priču? Ne znam ali sečem vene na to. Jednostavno odlično.)

Ova drama je odlično legla ali je nikako ne bih mogao da svarim da nema elemenata naučne fanstastike.

Martovski ludi snovi

Odvajam jedno pola sata da apdejtujem šta se dešava u meni. Apdejtujem, smem da kažem, u 21. veku smo, znači dozvoljeno je silovanje srpskog jezika raznim pojmovima sa interneta.

Bio sam bolestan, nedelju dana, danas mi je doktorka zatvorila bolovanje. Pomalo se radujem što sutra ponovo počinjem da radim: bar nije ludi ponedeljak, već opuštena sreda. Malo se sećam prethodnog unosa, bilo je leto, prevruće u mojoj mansardi u Zemunu koja sam plaćao jako malo (80€) i ja sam bio jako nesrećan. Kukao sam kao razmažen, učaurio se kao malo dete. Mnogo se šta promenilo u meni u međuvremenu.

Danas je 18. mart, jako lep sunčan dan, koji sam prespavao. Pomislio sam da bi mi najviše prijalo da dan provedem u krevetu. Treba čećše da radim stvari koje mi prijaju, samo one koje mi prijaju. To bi bio savršen balans sa poslom koji je strestan i ozbiljan. Oduvek sam bio prinuđen da vodim dva života: jedan odgovoran i ozbiljan a drugi lud i zabavan. To sam ja, oduvek sam takav bio, zašto konačno ne priznam to sebi? Ja radim u američkoj firmi s toga sam primoran da prihvatim i neke principe američkog života. Ionako imam smartphone, gledam serije kao dokon i apdejtujem novosti o mom životu stalno po internetu.

Jednostavno priznajem.

Sećam se kako sam se nekada zaljubio u reč ,,jednostavno" i u ceo koncept, vizuelni međuostalom, ne samo u pridev koji sam stavljao ispred svega i svačega, pretvarao ga u prilog i tako dalje.

Nego da se ja vratim na poentu ove cele priče. Ajmo promeniti svašta nešto u ovom životu. Mlad sam, imam 28 godina i jak sam, mogu ja to! Moram da navijam najviše za sebe. Da guram napred i postignem sledeće: da promenim neke stvari tako da imam više energije da hodam, plešem, ostanem budan subotom uveče. Simpatično je biti ,,deda Nemo" ali nimalo korisno. Voleo bih penziju sutra. I da pijem rakiju. Ali moraću da sačekam koju deceniju za to.

Jesti voće, jesti povrće. Iskakati iz kreveta. Raditi ono što prija. Šetati kad ti se šeta, ostati u kući kada ti nije do ljudi. Previše sam fin. Ne valja biti previše fin jer su drugi ljudi energetski vampiri. Od toga se treba ograditi. Imao sam jako dobar "wake-up-call" koji je dosšao od strane dobrog prijatelja koji mi je j*bao sve po spisku pre nego što ga je sopstvena frustracija uklonila sa vidika. To je dovelo do toga da se i preispitam. Dobio sam sugestiju da sam licimeran i nesređen. Ali kako nesređen? Imam posao, živim od svojih para, imam par dobrih prijatelja, najbolji su ljudi oko mene, u vezi sam već godinu i po dana, harmonija je na sve strane i nema monotonije. Pomalo priželjkujem da budem opet lud pijan i depresivan kao pre 4 godine, ali ne valja biti previše nostalgičan. Ovaj život sada ima svoje čari. Imam mnogo stvari koji drugi ljudi jako žele. Uvek je dobro tešiti se time.

Biću ozbiljan i vredan ali zato biću lud. Čisto da zadovoljim sve svoje frojdovske potrebe, ako može tako da se kaže.

Hoću da provedem noć samo sa Radmilom, da se vratimo korenima, da pijemo crno vino i štajošne, da pričamo o prošlosti da maštamo o budućnosti, da pročešljamo sadašnjost.
Hoću da đuskam prepijan sa Žabicom, da se ne sećam sutra šta je bilo sinoć, da uronimo jedno drugom duboko u grudi, da ostanemo cimeri.
Hoću sa Ramonom da budem opet jako jako lud, da budem ljubazniji prema njoj, da se naviknem na sve promene koje su se desile u nama, da zajedno budemo bolji i jači.
Hoću sa svojom sestrom Jelenom da provedem što više kvalitetnog vremena, da se ne nerviram lako, da joj tolerišem kašnjenje, da plešemo i da pričamo o tabu temama, jer mi smo dva intelektualca, i niko ne posmatra ovaj svet na identičan način kao ja. Osim ona.
Hoću sa Aleksandrom da sve ostane kako jeste, dobro je imati bar jednu kostantu, da pozdravimo zajedno promene u nama i u svetu, da se smejemo.
Hoću da Didi i Jova ostanu srećni, da mala Evica poraste i smeje se, da ih posećujemo svi zajedno, gde god da su! Da kuvamo i jedemo zajedno, da se smejemo i prepričavamo lude pijane noći kojih se niko ne seća.

Hoću da uradim još jako puno dobrih portreta svojih prijatelja, svoje porodice i rodbine.

Ne žalim za ljudima sa kojima više nemam dobar odnos. Nisam nikada. Neka svako ostane na svojo strani, bitno je da smo svi mi srećni. Iz druženja možemo da naučimo mnogo toga, pre svega o sebi. I to je nešto na čemu treba biti zahvalan. Živ sam! Proleće je. Uskoro će biti leto, sedećemo na klupi u parku i ispijati mlak alkohol i vrištati od smeja, plakati od sreće.

Svake noći imam jako lude snove, preopteretio sam mozak raznim informacijama, moram malo da ga odmorim: da pišem i da čitam. Da ne gledam. Osim kad šetam. Moram da gledam sve te lepe i mlade ljude koji su srećni ili zamišljeni dok hodaju gradom.