No more drama

Doneo sam jednu veliku odluku u svom životu: ne gledam više drame.

Dramatični elementi naučne fantastike, fantazije, trilera dolaze u obzir. Neizbežni su i veoma korisni. Posebno su zastupljeni u horor serijama tipa Penny Dreadful, Walking Dead i American Horror Story.
Filmovi istorijskog karaktera i oni savremeni, koji prikazuju surovu realnost, uglavnom preko 120 minuta, ne prijaju mojoj duši. Surovu realnost (izvinite na ispranoj frazi) mogu da imam 24/7. Ne hvala. 

Obrisao sam iz liste gledanja sve te drame skorašnjeg datuma. Još uvek se osećam pomalo dužnim da pogledam neke drame koje su glavnom glumcu ili glavnoj glumici donele oskara.

Najviše je na ovu odluku uticao danski film The Hunt (2012) koji nisam mogao ni do kraja da pogledam koliko su me nepravda i nesporazum doveli do ludila. Na pola filma sam se isključio i otišao na vikipediju da pogledam kako se film završava. Film je dobar, ne kažem da ne valja (jer znam razliku između suda i ukusa) ali jednostavno nije za mene. U filmu treba uživati, diviti se produkciji, kameri, glumi, dijalozima, režiji, poruci. Ako film stvara jak osećaj nervoze onda nema smisla gledati ga. Shvatam i podržavam ,,konzumiranje" umetnosti radi katarze, ali treba oprezno birati. Smatram da je filmova koliko i zvezda u univerzumu, s toga, za ovaj vek koji ću proživeti, neće škoditi da listu flimova žanra drame eliminišem i koncentrišem se na sve što onda ostane.

Mom intelektu najviše prijaju naučnofantastične priče jer poseduju dupli stepen umetnosti:

I - film za sebe je umetnost a umetnost je reinterpretacija realnosti
II - naučnofantastična priča je reinterpretacija realnosti kroz fantastične elemente ili one koji danas doživljavamo fantastičnim.

Što se ovog drugog stepena tiče tu me priče o kiborzima najviše osvajaju.

Nedavno sam pogledao seriju zasnovanu na filmu Terminator, tačnije, serija se nastavlja na Terminator 2: Sudnji dan i zove se Terminator: The Sarah Connor Chronicles (2008). Velika šteta što ima samo dve sezone i što je nedovršena, ali se u ovom trenutku zna da će se nastaviti, sa drugim glumcima i malo izmenjenoj varijanti. Kada sam pogledao poslednju epizodu koja je na neki način zatvorila krug, imao sam potrebu da pogledam Animatrix, tačnije The Second Renaissance 1 + 2. Ovaj anime objašnjava kako je došlo do univerzuma u kome je smeštena priča iz dri dela Matriksa. Naravno, kao i u Terminatoru, mašine su postale svesne sebe, napredovale, gradile nove i moćnije modele, preuzele vlast nad svetom. Taj strah je prisutan skoro u svakoj priči o kiborzima. Pogledavši ovaj anime iz dva dela ponovo, odlučio sam da bacim pogled na novu seriju koja je tek krenula da se emituje, Extant.

Neću da vam je pokvarim, samo ću reći da me trenutak kada dečak kaže tati, da je vreme da mu promeni bateriju, osvojio više nego što serija nosi elemente jedne sjajne naučnofantastične priče (Solaris).

Nedavno sam pogledao i The Congress film francusko-izrealske nezavisne produkcije. Naglašama nezavisne, objasniću zašto. Dok sam gledao film bio sam pre svega zadivljen pričom i idejom. Onda je na pola filma došla animirana sekvenca koja nosi poentu priče. Ova sekvenca je mnogo slabo odrađena iako su film reklamirali: od stvaratelja filma Waltz with Bashir (2008). Ovu naučnofantastičnu priču je napisao pisac romana Solaris, Stanislaw Lem.  

Drago mi je da holivud nije uzeo da uradi ovakav film. Sve te sitnice koje su bitne bile bi zamenjene pokušajima da se film proda što većoj američkoj publici - ono od čega se nama evropljanima povraća. A tek nama sa balkana. Podržavam ovaj simpatičan film, progutao sam slabu animaciju i video sam mnogo truda da se napravi nešto veliko. Rezultat je ozbiljan film od dva sata koji nije ni na trenutak dosadan, ukrašen najboljom originalnom filmskom muzikom kompozitora Maks Rihtera. (Zbog čega savremena minimalistička gudačka muzika ide tako dobro uz distopijsku priču? Ne znam ali sečem vene na to. Jednostavno odlično.)

Ova drama je odlično legla ali je nikako ne bih mogao da svarim da nema elemenata naučne fanstastike.