Otkrio sam 2009. godine ovaj txt dokument i ispravio sam greške, pritom je timestamp pomeren. Procenjujem da je lista nastala sredinom 2005. godine.

Evo za mene, da se setim šta mi je nekada pričinjavalo zadovoljstvo.

listening to the song i like
reading a very interesting book
watching a cult movie at home with someone
watching a special effect movie in the cinema
watching a sad movie alone
phoning friends
dinner with family
spontaneous chat with my sister
going out dancing with friends
an SMS from someone i did not expect
going to a concert
going for a walk when the weather is nice
smoking weed with friends :)
making dinner with/for friends
drinking booz with friends :)
new years eve
skipping class and having coffee with friends :)
watching a movie weekends after midnight
downloading the most wanted song
downloading pretty photos of actresses and musicians
watching a movie trailer months before the premiere
sleeping until noon
recording good music videos on VHS
reading movie reviews/magazines
visiting homepages
chatting on the net
writing letters/E-mails
checking and receiving E-mails
watching the 70's show
having friends for coffee that never visited my home
buying a book
walking through Sarajevo alone
taking photos of things and friends i like
enjoying sunsets
drinking coke
eating chocolate
kissing female friends
hugging people i like
wearing and order sweaters
borrowing dad's shoes
speaking foreign languages
painting with strong colors
printing CD covers
making spoof comics :)
downloading and memorizing lyrics
buying original CDs
visiting other countries
becoming close with others from class at excursions
thinking about old teachers
seeing/collecting/smelling/photographing/walking over autumn leaves
stealing ashtrays and glasses from fancy clubs
drinking juices
sending sms
making/giving handmade present
celebrating birthdays and x-mas
coloring my hair
scratching my back :)
saying "love you" to special friends
repeating replies from movies and series in front of friends
making video projects of own/not own videos
writing words/sentences on walls of my room
discovering some money in old clothes
grandfather's stories
arguing about good movies people don't like
surprising forgotten friends
writing down/telling my dreams
sad songs by smashing pumpkins
books  movies of the 50 60 70 80 90`s
running through any city, while it's raining, with headphones on my head and great music in my ears

Svaka kriza je i prilika

Moram da ponovo dođem u dodir sa samim sobom. Sa onim što sam nekada, baš nedavno, bio.

Da se odvojim od posla i svih tih obaveza, tog velikog grada koji sam naučio opet da ne volim. Vraćam se u ovaj manji i draži Novi Sad. Hoću da živim u svojoj sobi i dane provodim stvarajući umetnost, makar bez publike. Samo da stvaram: da škrapam, crtam, fotografišem i naravno pišem. Koliko mi je samo to sve potrebno!

Radim već godinu dana u tako ozbiljnoj firmi, gde niko ne mora da mi objašnjava ozbiljnost situacije, takve sam prirode da se sam uozbiljim jer ja uvek moram da se prilagodim situaciji. To je jedna vrlina koja ume da bude i mana. Kao sve moje vrline, one same od sebe balansiraju između dobrog i lošeg (po mene).

Čega mi je muka

Muka mi je svih ti ljudi na poslu koji prave greške i ne dobijaju opomene, svih tih slabih karika koje ostaju slabe i najviše mi je muka od toga što vidim način kako da popravim sistem ali niko nije zainteresovan za to da se sistem popravi.

Onda mi je muka od tih poziva: razmaženih korisnika koji imaji previše slobodnog vremena. Voleo bih da sednem sa njima i objasnim im koliko su samo u zabludi što se tiše proizvoda koji koriste i značenju koje tome pridodaju. Voleo bih da svet zna koliko mi je muka na pomen kapaciteta baterija.

A posebno mi je muka od beskičmenjaka kojih ima dosta, na visokom su položaju i niko ne radi ništa protiv toga da ih nauči nečemu.

Muka mi je od spavanja na federima i od tog mirisa sobe u kojoj živim već 8 meseci, od tog svetla koje sijalica baca po starim prljavim tapetama. Ne smrdi mi soba, nego ima taj miris koji već duže vreme povezujem sa dolaženjem kući u 21h mrtav umoran i gladan.

Hoću da 

Hoću da dan i noć slušam muziku, staru i novo, staru na repeat, novu da tek otkrivam i da se u nju zaljubim.
Hoću da pijem hladne koktele i da spamujem fejzbuk svim i svačim, to mi mnogo nedostaje. A nije destruktivno.
Hoću da putujem i mnogo da fotografišem analogno svojim FED3 foto-aparatom.
Hoću da upoznam i neke nove ljude, što da ne? Interesantne duše koje hodaju ovim svetim u potrazi za zabavom, preferiram intelektualce hedoniste i intelektualke hedonistice.

No more drama

Doneo sam jednu veliku odluku u svom životu: ne gledam više drame.

Dramatični elementi naučne fantastike, fantazije, trilera dolaze u obzir. Neizbežni su i veoma korisni. Posebno su zastupljeni u horor serijama tipa Penny Dreadful, Walking Dead i American Horror Story.
Filmovi istorijskog karaktera i oni savremeni, koji prikazuju surovu realnost, uglavnom preko 120 minuta, ne prijaju mojoj duši. Surovu realnost (izvinite na ispranoj frazi) mogu da imam 24/7. Ne hvala. 

Obrisao sam iz liste gledanja sve te drame skorašnjeg datuma. Još uvek se osećam pomalo dužnim da pogledam neke drame koje su glavnom glumcu ili glavnoj glumici donele oskara.

Najviše je na ovu odluku uticao danski film The Hunt (2012) koji nisam mogao ni do kraja da pogledam koliko su me nepravda i nesporazum doveli do ludila. Na pola filma sam se isključio i otišao na vikipediju da pogledam kako se film završava. Film je dobar, ne kažem da ne valja (jer znam razliku između suda i ukusa) ali jednostavno nije za mene. U filmu treba uživati, diviti se produkciji, kameri, glumi, dijalozima, režiji, poruci. Ako film stvara jak osećaj nervoze onda nema smisla gledati ga. Shvatam i podržavam ,,konzumiranje" umetnosti radi katarze, ali treba oprezno birati. Smatram da je filmova koliko i zvezda u univerzumu, s toga, za ovaj vek koji ću proživeti, neće škoditi da listu flimova žanra drame eliminišem i koncentrišem se na sve što onda ostane.

Mom intelektu najviše prijaju naučnofantastične priče jer poseduju dupli stepen umetnosti:

I - film za sebe je umetnost a umetnost je reinterpretacija realnosti
II - naučnofantastična priča je reinterpretacija realnosti kroz fantastične elemente ili one koji danas doživljavamo fantastičnim.

Što se ovog drugog stepena tiče tu me priče o kiborzima najviše osvajaju.

Nedavno sam pogledao seriju zasnovanu na filmu Terminator, tačnije, serija se nastavlja na Terminator 2: Sudnji dan i zove se Terminator: The Sarah Connor Chronicles (2008). Velika šteta što ima samo dve sezone i što je nedovršena, ali se u ovom trenutku zna da će se nastaviti, sa drugim glumcima i malo izmenjenoj varijanti. Kada sam pogledao poslednju epizodu koja je na neki način zatvorila krug, imao sam potrebu da pogledam Animatrix, tačnije The Second Renaissance 1 + 2. Ovaj anime objašnjava kako je došlo do univerzuma u kome je smeštena priča iz dri dela Matriksa. Naravno, kao i u Terminatoru, mašine su postale svesne sebe, napredovale, gradile nove i moćnije modele, preuzele vlast nad svetom. Taj strah je prisutan skoro u svakoj priči o kiborzima. Pogledavši ovaj anime iz dva dela ponovo, odlučio sam da bacim pogled na novu seriju koja je tek krenula da se emituje, Extant.

Neću da vam je pokvarim, samo ću reći da me trenutak kada dečak kaže tati, da je vreme da mu promeni bateriju, osvojio više nego što serija nosi elemente jedne sjajne naučnofantastične priče (Solaris).

Nedavno sam pogledao i The Congress film francusko-izrealske nezavisne produkcije. Naglašama nezavisne, objasniću zašto. Dok sam gledao film bio sam pre svega zadivljen pričom i idejom. Onda je na pola filma došla animirana sekvenca koja nosi poentu priče. Ova sekvenca je mnogo slabo odrađena iako su film reklamirali: od stvaratelja filma Waltz with Bashir (2008). Ovu naučnofantastičnu priču je napisao pisac romana Solaris, Stanislaw Lem.  

Drago mi je da holivud nije uzeo da uradi ovakav film. Sve te sitnice koje su bitne bile bi zamenjene pokušajima da se film proda što većoj američkoj publici - ono od čega se nama evropljanima povraća. A tek nama sa balkana. Podržavam ovaj simpatičan film, progutao sam slabu animaciju i video sam mnogo truda da se napravi nešto veliko. Rezultat je ozbiljan film od dva sata koji nije ni na trenutak dosadan, ukrašen najboljom originalnom filmskom muzikom kompozitora Maks Rihtera. (Zbog čega savremena minimalistička gudačka muzika ide tako dobro uz distopijsku priču? Ne znam ali sečem vene na to. Jednostavno odlično.)

Ova drama je odlično legla ali je nikako ne bih mogao da svarim da nema elemenata naučne fanstastike.

Martovski ludi snovi

Odvajam jedno pola sata da apdejtujem šta se dešava u meni. Apdejtujem, smem da kažem, u 21. veku smo, znači dozvoljeno je silovanje srpskog jezika raznim pojmovima sa interneta.

Bio sam bolestan, nedelju dana, danas mi je doktorka zatvorila bolovanje. Pomalo se radujem što sutra ponovo počinjem da radim: bar nije ludi ponedeljak, već opuštena sreda. Malo se sećam prethodnog unosa, bilo je leto, prevruće u mojoj mansardi u Zemunu koja sam plaćao jako malo (80€) i ja sam bio jako nesrećan. Kukao sam kao razmažen, učaurio se kao malo dete. Mnogo se šta promenilo u meni u međuvremenu.

Danas je 18. mart, jako lep sunčan dan, koji sam prespavao. Pomislio sam da bi mi najviše prijalo da dan provedem u krevetu. Treba čećše da radim stvari koje mi prijaju, samo one koje mi prijaju. To bi bio savršen balans sa poslom koji je strestan i ozbiljan. Oduvek sam bio prinuđen da vodim dva života: jedan odgovoran i ozbiljan a drugi lud i zabavan. To sam ja, oduvek sam takav bio, zašto konačno ne priznam to sebi? Ja radim u američkoj firmi s toga sam primoran da prihvatim i neke principe američkog života. Ionako imam smartphone, gledam serije kao dokon i apdejtujem novosti o mom životu stalno po internetu.

Jednostavno priznajem.

Sećam se kako sam se nekada zaljubio u reč ,,jednostavno" i u ceo koncept, vizuelni međuostalom, ne samo u pridev koji sam stavljao ispred svega i svačega, pretvarao ga u prilog i tako dalje.

Nego da se ja vratim na poentu ove cele priče. Ajmo promeniti svašta nešto u ovom životu. Mlad sam, imam 28 godina i jak sam, mogu ja to! Moram da navijam najviše za sebe. Da guram napred i postignem sledeće: da promenim neke stvari tako da imam više energije da hodam, plešem, ostanem budan subotom uveče. Simpatično je biti ,,deda Nemo" ali nimalo korisno. Voleo bih penziju sutra. I da pijem rakiju. Ali moraću da sačekam koju deceniju za to.

Jesti voće, jesti povrće. Iskakati iz kreveta. Raditi ono što prija. Šetati kad ti se šeta, ostati u kući kada ti nije do ljudi. Previše sam fin. Ne valja biti previše fin jer su drugi ljudi energetski vampiri. Od toga se treba ograditi. Imao sam jako dobar "wake-up-call" koji je dosšao od strane dobrog prijatelja koji mi je j*bao sve po spisku pre nego što ga je sopstvena frustracija uklonila sa vidika. To je dovelo do toga da se i preispitam. Dobio sam sugestiju da sam licimeran i nesređen. Ali kako nesređen? Imam posao, živim od svojih para, imam par dobrih prijatelja, najbolji su ljudi oko mene, u vezi sam već godinu i po dana, harmonija je na sve strane i nema monotonije. Pomalo priželjkujem da budem opet lud pijan i depresivan kao pre 4 godine, ali ne valja biti previše nostalgičan. Ovaj život sada ima svoje čari. Imam mnogo stvari koji drugi ljudi jako žele. Uvek je dobro tešiti se time.

Biću ozbiljan i vredan ali zato biću lud. Čisto da zadovoljim sve svoje frojdovske potrebe, ako može tako da se kaže.

Hoću da provedem noć samo sa Radmilom, da se vratimo korenima, da pijemo crno vino i štajošne, da pričamo o prošlosti da maštamo o budućnosti, da pročešljamo sadašnjost.
Hoću da đuskam prepijan sa Žabicom, da se ne sećam sutra šta je bilo sinoć, da uronimo jedno drugom duboko u grudi, da ostanemo cimeri.
Hoću sa Ramonom da budem opet jako jako lud, da budem ljubazniji prema njoj, da se naviknem na sve promene koje su se desile u nama, da zajedno budemo bolji i jači.
Hoću sa svojom sestrom Jelenom da provedem što više kvalitetnog vremena, da se ne nerviram lako, da joj tolerišem kašnjenje, da plešemo i da pričamo o tabu temama, jer mi smo dva intelektualca, i niko ne posmatra ovaj svet na identičan način kao ja. Osim ona.
Hoću sa Aleksandrom da sve ostane kako jeste, dobro je imati bar jednu kostantu, da pozdravimo zajedno promene u nama i u svetu, da se smejemo.
Hoću da Didi i Jova ostanu srećni, da mala Evica poraste i smeje se, da ih posećujemo svi zajedno, gde god da su! Da kuvamo i jedemo zajedno, da se smejemo i prepričavamo lude pijane noći kojih se niko ne seća.

Hoću da uradim još jako puno dobrih portreta svojih prijatelja, svoje porodice i rodbine.

Ne žalim za ljudima sa kojima više nemam dobar odnos. Nisam nikada. Neka svako ostane na svojo strani, bitno je da smo svi mi srećni. Iz druženja možemo da naučimo mnogo toga, pre svega o sebi. I to je nešto na čemu treba biti zahvalan. Živ sam! Proleće je. Uskoro će biti leto, sedećemo na klupi u parku i ispijati mlak alkohol i vrištati od smeja, plakati od sreće.

Svake noći imam jako lude snove, preopteretio sam mozak raznim informacijama, moram malo da ga odmorim: da pišem i da čitam. Da ne gledam. Osim kad šetam. Moram da gledam sve te lepe i mlade ljude koji su srećni ili zamišljeni dok hodaju gradom.

O tome šta sve ne mogu i ne znam

Nisam zaboravio da imam blog. Imam jedan i po unos do sada. Sada opet pišem, nesrećan, bez srama. Moj blog ionako niko ne čita. Sem mene.

Već dobrih 15 godina pišem dnevnik(e) i još uvek nisam odabrao stil pisanja.
Ne sećam se kada sam poslednji put imao nesanicu, radim već skoro dva meseca u ovoj firmi. Prošle sedmice je čak bilo i dobro: jedan dan sam tako bio srećan. Danas je sve dostiglo jedan totalno negativni vrhunac. Dao bih rado otkaz. Drže me za gušu, otkazuje se mesec dana unapred. Imam jedva dva meseca iza sebe. A slab sam ... Usput ni ne znam kakva je procedura, a ne znam ni koga da pitam.
Nije strašno u stvari, čak je dobro u firmi. Samo ja nisam dobro. Rado bih dobro radio i pravedno odrađivao poslove, ali em niko to tako ne radi em se od mene ni ne očekuje. Danas sam pokušajući da ispravim ne;iju grešku, u procesu, napravio još veću na šta su samo odmahnuli rukom, slegli ramenima. A to vam je kao vremenska bomba, koja će me stići u obliku besnog telefonskog poziva i tako komplikovanog procesa ispravljanja svega... 
Kažem ja, neću moći večeras da spavam. I pun mesec je.
Ne sećam se kada sam poslednji put ostao ovako budan. Inače mi je to problematično, ne mogu da pratim priče drugih ljudi. Oni vode neki čit-čet sa mnom, gde se ja posle 3 reči isključim i onda se setim kasnije da se uključim. Ne mogu! Kada sam postao ovako nekompatibilan i dosadan? Kao deda sam neki, mada verujem da su dede zabavnije od mene, bar mudrije. Imaju penziju, nešto što moja generacija i ja nećemo imati, ma šta radili.
Ne znam šta mi se desilo.
Ne mogu da slušam vickaste priče mojih prijatelja, pri tom su svi mlađi od mene, tako, 4 godine.
Priče su nezrele i prazne, već duže vreme ih tako doživljavam. Ne znam šta da radim povodom toga.
Šta mi se desilo da mi je Politikin zabavnik dosadan a The Economist mnogo zabavan?
Nije da se žalim, nahranio sam mozak inteligentnim tekstovima o aktuelnim temama. Sada imam više informacija iz oblasti politike od svih ljudi koje poznajem a ne znam ni sam šta će mi. Bilo je dosadno subotno poslepodne na poslu. 
Nisam ni odrastao.  
Da bar jesam, lakše bih izlazio na kraj sa svim šta mi se dešava. Obeležavam ovaj dan kao vrhunac dna, prišavši malopre stolu, udario sam slabo mi koleno najjače što sam mogao, mal nisam zaplakao. Nisam smeo ni da vrisnem. Vruće je, prokleto je vruće.
Vantilator iz sovjetske ere se raspada, krila se troše i rendaju o gvozdeni zaštitni kavez. Mnogo je glasan. Ne vredi ga upaliti sada, sav sam mokar ionako. Umorne su mi oči, ceo dan sedim za kompjuterom, a naočare mi ne valjaju. Nemam vremena, ni para da odem optičaru.
Radim, zarađujem pare, uspem da zaštekam, samo sam zaboravio ZAŠTO? Zaboravio sam da hranim dušu, ne znam više ni čime. Kako se to radi? Kako sam mogao sebi da dopustim sve ovo? Ne pijem, ne mogu. Zašto? Niti je zabavno više. Ništa nije zabavno više.
Baš sam zaglavljen, najradije bih se vratio nazad a ne mogu. Da ne počnem na temu šta sve ne valja u sistemu. Šta valja oko mene su ljudi koji se vole, drugarice koje su trudne, to je tako lepo! To mene čini srećnim. Naravno tu je ljubav, veza, čvrsta i dobra. Samo da sam ja malo bolji pa da napravimo najbolje od toga.
Krajičkom oka mi se priviđaju stvari, bube i ljudi.
Žuljaju me slušalice, teške su mi naočare, smrde mi gaće, nervira me mentor, ljudi su nezreli, dosadno je, ništa se ne dešava, anksioznost je u meni, niko ne pravi probleme. Samo ja.
Nervoza.
Ponedeljkom ili utorkom. Petak je divan dan, živim za subotu i onda ne znam šta da radim. Leđa me zabole dok ležim u krevetu i gledam najgluplje filmove.
Treba dobro da se isplačem. Možda će sutrašnji dan biti bolji.To stalno sebi govorim a nisam ni siguran da li pomaže.

Koliko sam duboko zašao u izmišljeni grad

Za jednog filmofila kao što sam ja, kao da nema dovoljno kvalitetnih filmova horor žanra. Moju potrebu da na nekom katarzičnom nivuo proživim osećaj racionalnog straha ja na kraju uspelo da zadovoljni igranje video igrice. Naravno govorim o Sajlent Hilu.
Nakon dugogodišnjeg razmišljanje na temu ,,šta zapravo očekujem od dobrog horora" i nakon gledanja preko hiljadu naslova (po slobodnoj proceni) shvatio sam da je pravi dobar horor onaj koji je štedljiv na krvlju i specijalnim efektima. Takvi filmovi se bave psihologijom glavnog lika. Za jednog scenaristu to znači da je potrebno mnogo više vremena i istraživanja da bi lik kojeg gradi bio potpun. Proljevanje krvi i odsecanje delova tela nije strašno, to je samo odvratno. Poput ,,Hostela", na primer. Pogledavši mnoge naslove iz devedesetih i osamdesetih, moje istraživanje žanra se polako približavalo prvom zvaničnom (i sačuvanom) horor filmu ,,Kabinet doktora Kaligarija". Na putu kroz vreme, unazad, naleteo sam na razne filmove B-produkcije, te i neke filmove koji kritičari stavljaju na listu filmova koje obavezno treba pogledati. Recimo ,,The Others" i njemu veoma sličan ,,The Innocents" (sličnost čak ide do izgleda plakata). Psihološki horor koji publiku plaši zvučnim efektima i sporim dugačkim scenama koje vešto dižu tenziju do samog kraja. Oba filma, interesanta zbog svojih raspleta, su u meni probudili taj osećaj koji očekujem od žanra. Nekoliko dana nakon gledanja, taj osećaj bi ostajao.
Ali zašto?
Tokom ta dva sata filma upoznaš likove, pratiš ih, pokušavaš da ih razumeš dok ne kreneš da se postavljaš na njihovo mesto. Razmišljajući o tome šta bi ti uradio da si na njihovom mesti i poredeći sebe sa njima, dolaziš na taj način do poistovećivanja. Normalno, moj sledeći korak je bio igranje video igrice u kojoj sâm mogu da se slobodno krećem kroz virtuelni prostor i posebna stvar kod Sajlent Hila je to da odluke koje donosiš tokom igrice posle dovode do različitih krajeva. Sajlent Hil 5. deo, koji sam ja igrao, ima čak 5 različita završetka.
Igricu sam počeo da igram pre par godina, na žalost, nisam imao dovoljno dobar kompjuter da bih mogao da igram na svom, s toga sam igricu instalirao na cimerkinom, novom kompjuteru. Nisam je mnogo prešao, te sam baš nedavno uzeo da je igram na laptopu koji sam kupio i koji naravno može da ispuni hardverske potrebe koje Sajlent Hil iz 2008. ima. Tokom igranja sam čak uspeo da oživim neke pozitivne emocije koje sam imao u tom periodu igranja ove igrice pre par godina. Sada, igravši je po drugi put sa ciljem da je pod svaku cenu odigram do kraja, na te emocije sam dodao nove te mogu konačno da kažem da je moja glad za savršenim nerealnim horor iskustvom zasićena.
Nastavio sam da ju igram na jesen 2012. godine, otprilike tu blizu izlaska drugog albuma grupe The XX ,,Coexist" koji se savršeno uklopio ne samo po muzici već i po tekstu svih pesama koje u sebi nose motive slične emocijama i problemima sa kojim se Aleks, protagonista Sajlent Hila, suočava.
Odlaženje u virtuelni izmišljeni grad je na nekom nivou bio moj beg od stvarnosti. Iz horora života u virtuelnu realnost. Isključenje iz jednog, uključenje u drugo. Biti Nemanja, biti Aleks.
Na pola puta do kraja, počeo sam da koristim ,,walkthrough" (nemojte da me mrzite) u obliku teksta koji je napisao neki lik. Kroz tekst je objasio svašta nešto, ubacio interestante informacije kao i naglasio šta treba izbeći jer igrica ima bagove te se često zapuca. Tokom igranja sam u pauzama odlazio na sajt na kom je objašnjeno bukvalno sve iz svih igara. Najviše me je interesovao razvoj i interpretacija čudovišta na koje Aleks naleće. Tu sam se baš prijatno iznenadio, jer sve nadprirodno u Sajlent Hilu je u stvari fizička manifestacija emocija glavnog lika. Ali me je to mnogo oduševilo jer se u istraživanju horora nisam često susretao sa tako nečim. Jedino mi pada na pamet ,,The Brood" Dejvida Kronenberga koji lično ubrajam u jedan od najboljih i omiljenih mi filmova ikada. Takođe zanimljiva činjenica je to da je na pravljenje petog dela ove igrice uticao film koji je u međuvremenu izašao, koji me nimalo nije razočarao. Ne marim što stvarno dugo traje. Čitao sam kritike, mnogi su mu zamerili to što ima besmisleno duga tumaranja po magli, dugačke šetnje baš kao i u igrici. Vizuelno su film i peti deo igrice mnogo slični.
Igrica Sajlent Hil se pre svega oslanja na taj horor efekat koji mi je poznat iz filmova koje sam naveo. Trčiš kroz puste, mračne, maglovite ulice, čuješ samo odjek svojih stopa. Nosiš mini radio sa sobom koji počne da šušti kako se približavaš nekom čudovištu koje ni ne vidiš, ili još strašnije, ono se tebi približava. Čuješ neke zvukove, u tvojoj skoncentrisanoj tišini trgneš se, puls ti skoči, osećaš strah, pokušavaš da se smiriš. U tome je poenta. Pratiš priču, zalaziš dublje i dublje u jedan nepoznat i mračan svet, otkrivaš da nisi toliko nevin. Donosiš teške odluke da li da nekoga ubiješ i poštediš ga muka i slično.
Ne bih da pišem više o tome šta se u petom delu zaista dešava. Koga interesuje, može da pročita na vikipediji ili pogleda na jutjubu "gameplay". Neko je posvetio ceo kanal Sajlent Hilu, tako da možete da vidite na šta to liči i da bez igranja prođete kroz celu igricu. Trajanje igrice i radnje se procenju na nekih 10 sati, ukoliko čovek ne luta i ne gubi mnogo vremena na rešavanje zagonetki. U krajnjem slučaju, igrajte Sajlent Hil. Toplo Vam ga preporučujem.