O tome šta sve ne mogu i ne znam

Nisam zaboravio da imam blog. Imam jedan i po unos do sada. Sada opet pišem, nesrećan, bez srama. Moj blog ionako niko ne čita. Sem mene.

Već dobrih 15 godina pišem dnevnik(e) i još uvek nisam odabrao stil pisanja.
Ne sećam se kada sam poslednji put imao nesanicu, radim već skoro dva meseca u ovoj firmi. Prošle sedmice je čak bilo i dobro: jedan dan sam tako bio srećan. Danas je sve dostiglo jedan totalno negativni vrhunac. Dao bih rado otkaz. Drže me za gušu, otkazuje se mesec dana unapred. Imam jedva dva meseca iza sebe. A slab sam ... Usput ni ne znam kakva je procedura, a ne znam ni koga da pitam.
Nije strašno u stvari, čak je dobro u firmi. Samo ja nisam dobro. Rado bih dobro radio i pravedno odrađivao poslove, ali em niko to tako ne radi em se od mene ni ne očekuje. Danas sam pokušajući da ispravim ne;iju grešku, u procesu, napravio još veću na šta su samo odmahnuli rukom, slegli ramenima. A to vam je kao vremenska bomba, koja će me stići u obliku besnog telefonskog poziva i tako komplikovanog procesa ispravljanja svega... 
Kažem ja, neću moći večeras da spavam. I pun mesec je.
Ne sećam se kada sam poslednji put ostao ovako budan. Inače mi je to problematično, ne mogu da pratim priče drugih ljudi. Oni vode neki čit-čet sa mnom, gde se ja posle 3 reči isključim i onda se setim kasnije da se uključim. Ne mogu! Kada sam postao ovako nekompatibilan i dosadan? Kao deda sam neki, mada verujem da su dede zabavnije od mene, bar mudrije. Imaju penziju, nešto što moja generacija i ja nećemo imati, ma šta radili.
Ne znam šta mi se desilo.
Ne mogu da slušam vickaste priče mojih prijatelja, pri tom su svi mlađi od mene, tako, 4 godine.
Priče su nezrele i prazne, već duže vreme ih tako doživljavam. Ne znam šta da radim povodom toga.
Šta mi se desilo da mi je Politikin zabavnik dosadan a The Economist mnogo zabavan?
Nije da se žalim, nahranio sam mozak inteligentnim tekstovima o aktuelnim temama. Sada imam više informacija iz oblasti politike od svih ljudi koje poznajem a ne znam ni sam šta će mi. Bilo je dosadno subotno poslepodne na poslu. 
Nisam ni odrastao.  
Da bar jesam, lakše bih izlazio na kraj sa svim šta mi se dešava. Obeležavam ovaj dan kao vrhunac dna, prišavši malopre stolu, udario sam slabo mi koleno najjače što sam mogao, mal nisam zaplakao. Nisam smeo ni da vrisnem. Vruće je, prokleto je vruće.
Vantilator iz sovjetske ere se raspada, krila se troše i rendaju o gvozdeni zaštitni kavez. Mnogo je glasan. Ne vredi ga upaliti sada, sav sam mokar ionako. Umorne su mi oči, ceo dan sedim za kompjuterom, a naočare mi ne valjaju. Nemam vremena, ni para da odem optičaru.
Radim, zarađujem pare, uspem da zaštekam, samo sam zaboravio ZAŠTO? Zaboravio sam da hranim dušu, ne znam više ni čime. Kako se to radi? Kako sam mogao sebi da dopustim sve ovo? Ne pijem, ne mogu. Zašto? Niti je zabavno više. Ništa nije zabavno više.
Baš sam zaglavljen, najradije bih se vratio nazad a ne mogu. Da ne počnem na temu šta sve ne valja u sistemu. Šta valja oko mene su ljudi koji se vole, drugarice koje su trudne, to je tako lepo! To mene čini srećnim. Naravno tu je ljubav, veza, čvrsta i dobra. Samo da sam ja malo bolji pa da napravimo najbolje od toga.
Krajičkom oka mi se priviđaju stvari, bube i ljudi.
Žuljaju me slušalice, teške su mi naočare, smrde mi gaće, nervira me mentor, ljudi su nezreli, dosadno je, ništa se ne dešava, anksioznost je u meni, niko ne pravi probleme. Samo ja.
Nervoza.
Ponedeljkom ili utorkom. Petak je divan dan, živim za subotu i onda ne znam šta da radim. Leđa me zabole dok ležim u krevetu i gledam najgluplje filmove.
Treba dobro da se isplačem. Možda će sutrašnji dan biti bolji.To stalno sebi govorim a nisam ni siguran da li pomaže.